Negde sam pročitala da pisac uvek piše o sebi, kako god to spolja izgledalo. Ne smatram sebe piscem, ali pisanje jeste stvar kroz koju sebe upoznajem. Često se vraćam uspomenama, mirisima i ukusima koji su me kroz život pratili. Onaj magični miris toplog šerbeta u januaru ili miris jeseni na ćošku ulice Irene Zeković, ukus maminog hleba… miris svega što me je izgradilo i što me gradi. Nisu stvari, nego mirisi! Odavno prošli mirisi a još uvek toliko stvarni! Neiscrpna inspiracija koja me je vodila kroz pisanje teksta koji dalje sledi napisanog za novi broj magazina GalenPharm.

Ako mene pitate, ni jedno leto ne bih menjala za ovaj divni miris grada, užarene dimnjake, šum opalog lišća dok koračam ulicama, čorbu od bundeve, zrna kardamoma i miris cimeta. Ni jedno leto nikada neće biti živopisno kao što su to jesen i zima.

Kada miris pečenih paprika ostane duboko za nama, kada kuće obuzme toplota upaljenih pećnica, kada stavljamo zrna karanfilića u proključalo vino… tada počinje magija. Tada živimo i dišemo drugačije. Tada su nam ušuškane večeri važnije od svega.

Tada ne razmišljamo o provodima, putovanjima, izlascima… tada smo samo mi, oni isti kakvi smo bili pre nego što nam se desio žvot, oni koji su se radovali maminom šerbetu posle sati i sati sankanja, oni koji su u ledenom danu disali jače da bi videli paru ispred svog lica, oni koji su navlačili vunene čarape i prekrivali oči pred strašnim scenama iz filmova… Oni koji su bili bezbrižni.

Svima nam je ostao neki delić sebe za koji mislimo da smo ga negde usput zaboravili, zar ne?  Na to me uvek podseti to mekano ćebe u koje se uvijam već godinama…u svom domu, sa svojom malenom porodicom. Tamo gde sam ja nečija mama. Mnogo puta se pitam koje će to uspomene ona u sebe urezati. Po čemu će nas pamtiti? Koji će joj mirisi buditi sećanja? Koji će je ukusi vraćati u detinjstvo? Koja će jela spremati kada nas više ne bude? Šta će svojoj deci staviti na tanjir i ponosno reći “Ovo je moja mama spremala, na tome sam odrasla…”?

U dubini svoje duše želim da to budu divne, kremaste paste koje toliko voli i svi oni deserti u koje sam stavila, za svačije pojmove, previše kardamoma. Panforte bi mogao biti jedan od njih. Nije nam tradicija da ga pripremamo, ali u sebi nosi praznični duh, duh zajedništva, duh poklanjanja, duh porodice. Tamo negde u Italiji, to je starinski recept. A takvi recepti za mene imaju posebnu vrednost. Stub su svake porodice. Pričaju nam neispričane priče. Beleže istoriju…

Razmišljam da li da upakujem ovaj divni, mirisni panforte u celofan, stavim mašnu i zakucam na sva ona vrata koja su mi uvek bila širom otvorena? Tamo gde sam nečije dete, nečiji drug, nečija sestra, nečiji prijatelj. To i jeste suština svega, zar ne? Biti prisutan, biti tu, biti sa ljudima koji su nam važni. Mislim da da, uradiću to! I to će biti najvažnija stvar koju ću uraditi ovog meseca. Koja je vaša?

Panforte

Sastojci:

150 g koštunjavog voća (badema, lešnika, pistaća, oraha)

180 g kandiranog i suvog voća (kandirana korica pomorandže i limuna, suve kajsije, suvo grožđe…)

30 g brašna

1 kašika kakao praha

30 ml likera od pomorandže

3 kašike meda

70 g smeđeg šećera

¼ kašičice mlevenog cimeta

¼ kašičice mlevenog karanfilića

¼ kašičice mlevenog oraščića

1 kašičica mlevenog kardamoma (opciono)

1 kašičica putera

Šećer u prahu, za posipanje

Priprema:

Rernu zagrejte na 170 stepeni. Koštunjavo voće istostirajte na teflonskom tiganju nekoliko minuta, tek toliko da pusti arome. Pomešajte sa brašnom i kakao prahom pa ostavite sa strane.

U odvojenoj šerpi pomešajte sitno seckano kandirano i suvo voće, med, šećer, liker i začine. Kada provri, kuvajte još 5 minuta uz stalno mešanje. Sklonite sa vatre a zatim pomešajte sa koštunjavim voćem i brašnom. Ukoliko je smesa suva, dodajte još malo likera.

Zatim, okrugli kalup za pečenje, prečnika 18cm, obložite papirom za pečenje i premažite ga puterom. Ulijte smesu u kalup i poravnajte površinu silikonskom spatulom. Pecite 40 minuta. Izvadite iz rerne i sačekajte da se potpuno ohladi. Zatim, izvadite panforte iz kalupa i dobro pospite šećerom u prahu sa obe strane. Stavite ga na papir za pečenje i ostavite na hladno i tamno mesto da se suši. Najbolje je da panforte stoji nekoliko dana pre služenja.

Panforte je tradicionalni Božićni kolač koji se po nekim izvorima u Italiji pravi još od XII veka. Ono što je za njega karakteristično jeste da se pravi od koštunjavog voća, suvog voća i meda. Recepture su različite od kraja do kraja. Njegov bukvalni prevod naglašava da je reč o aromatičnom hlebu iako je sam kolač daleko od toga. Jako začinjen, tvrd karamel sa voćem je ono što možete očekivati od ovog kolača. Može dugo da stoji a upakovan u celofan i mašnu odličn je kao praznični poklon.

Prijatno! Vaša Mila