Sok od jagoda

Nikad ne znam kako da započnem pisanje o Lenki. Previše je emocija u igri. Nekad poželim da se popnem na najviši vrh i vrištim iz sve snage. Nekada bih je tako jako zagrlila i zauvek ostala u tom trenutku. Jesam li vam pisala o svojim roditeljskim danima? Jesam li vam rekla da je ona čudo? Da nas je za dve godine provozala na svom ružičastom rolerkosteru milion puta? Jesam li vam rekla koliko sam puta plakala jer nisam ono što ona zaslužuje? Jesam li vam rekla koliko puta sam plakala zbog njene nestvarne lepote, njenog ludog humora, njenih minijaturnih stopala koja se vrte oko mene, njenih trepavica, njenih prstića na mom licu koji me ujutru bude, njenih rupica u obrazima, njenih strahova, nesigurnosti, svakog njenog glupavog ne na koje još uvek ne mogu da se naviknem, svakog zagrljaja i svakog velikog koraka….? Jesam li vam rekla kako mi je bilo teško da je otrgnem od sebe, da je dam životu?

Nisam. I nikada neću. Nikada neću uspeti da vam dočaram koliko je bilo važno kada je izgovorila prve reči, kada je napravila prve korake, kada nas je prvi put poljubila, kada je prvi put rekla da nas voli, kada je prvi put zagazila u svoj život, kada je prvi put vrištala jer joj nešto nismo dozvolili, kada sam prvi put vikala na nju jer nije htela da spava, kada je prvi put dobila po dupetu jer je gurala prst baš tamo gde ne treba, kada sam prvi put nakon dve godina izgubila kontrolu nad njenim životom i prestala da budem strpljiva. Onda kada sam joj najviše trebala. Najviše. Ne, nikada neću pronaći prave reči da vam opišem bol koju sam osetila kada sam je prvi put ostavila u vrtiću. Bol koju sam osetila svaki put kada sam je ostavila u suzama. Nikada neću naći reči…

Kreiram je ja, kreira je komšinica u liftu, kreira je kasirka, kreira je lokalna mačka, kreira je noć punog meseca, kreira je jato labudova na Dunavu, kreira je zvuk ptica na vikendici, kreira je krupna crvena ribizla koju bere kod bake i deke, kreira je miris supe, kreira je slika na zidu, kreira je moj život, kreira je njegov život, kreira je zvuk vode, kreira je slatka crvena jagoda, kreira je svet… kreira je svaki dodir, kreira je svaki dah… Ona je univerzum. Ona o ovome ništa neće znati. I ne treba da zna… Neka živi, neka diše, neka ide… Sama svojim putem ♥

Sok od jagoda

3,5 kg sitnih domaćih jagoda

5 litara vode

700 g smeđeg ili belog šećera

Priprema:

Jagode dobro operite i uklonite peteljke. Isecite na pola ili četvrtine pa stavite u lonac sa vodom da se kuvaju. Neka sve provri i neka se kuva 15-20 minuta. Kada je skuvano, tada procediti jagode i izmiksati ih u blenderu ili štapnim mikserom. Vratiti ih u tečnost u kojoj su se kuvale i staviti ponovo na ringlu. Dodati šećer i kuvati 20-30 minuta dok se sav šećer ne rastopi.

Ako su jagode slađe, možda će vam trebati manje šećera, pa ga dodajte postepeno i probajte da vidite da li je dovoljno. Naše jagode nisu bile slatke kako bi trebalo pa je ova količina šećera bila dovoljna. U međuvremenu oprane flaše stavite na pleh zajedno sa poklopcima, pa stavite u rernu na 100 stepeni da se sterilišu. Vreo sok sipajte u vrele flaše i dobro ih zatvorite. Ostavite ih na plehu pa pleh zajedno sa sokom vratite u toplu isključenu rernu da se ohlade.

Recept je isproban sa bloga Kuhinja zaposlene žene, ali uz izmenjenu razmeru sastojaka. Neke od izmena su se desile slučajno a neke namerno i sok je ispao odličan, kakav je, sigurna sam, i onaj iz Tanjinog recepta, pa bacite pogled i na njega.

Prijatno! Vaša Mila