Sorbet od lubenice

Glava mi je puna sitnih utisaka, onih koje sama sebi serviram ali i onih koji do mene sami pronađu put. Proteklih dana sam sarađivala sa divnim ljudima, radila sam posao koji volim i vozila kola. Svakog dana po 100 km. Nisam vam rekla da sam počela da vozim? Nemoguće da to ne znate jer: vikala sam na sva usta, pleh orkestar je svirao na svakom novom pređenom kilometru, sirene su vrištale a crveni tepisi se izvijali preda mnom.

Hajde dobro, pričaćemo o sitnim uspesima, iako mi nisu bili u planu za danas. Znate, ja odavno imam vozačku dozvolu i ona je odavno služila samo za pravljenje gužve u novčaniku. Ali, dobili smo Lenku prošle godine. Polako nam je  postajalo kristalno jasno da nam u kući treba još jedan vozač i da to stvarno ne može biti ta ista Lenka. Previše je mala, ne može da dohvati pedale. Tada sam ja – Fanđo, majka i kraljica, rešila da vožnju savladam. I ljubavmogživota je bogami rešio da me se otarasi za one velike smaračke nedeljne kupovine a i ostale ženske gluposti kojima je morao da prisustvuje svih ovih godina.

Kako je to izgledalo? Bilo je komično. Jako dugo bilo je samo komično. Dok nije postalo ozbiljno komično. Jbt, ko će ukapirati kad koja brzina ide! I kako ja sad tu kao dam žmigavac i krenem da skrećem i neko mi izleti i šta onda i kako ćemo posle i šta ako zeznem auto, baš nam je lep, i šta ako se istraumiram i više nikad ne sednem za volan i šta ako uopšte nisam talentovana i šta ako ne stanem na stop i šta ako me uhvate panduri a ja na znam šta treba da radim, je l’ ću da idem u zatvor, kako sipam gorivo uopšte, a gde beše ide tečnost za prozore, i svi će da mi se smeju što sam krenula da se parkiram i nisam ubola iz prve. Pu! Neću ni da vozim!

Ne, nisam stvarno odustala ali ovo je otprilike bio tok mojih misli svaki put kad okrenem kljuc da startujem auto. Mož’ misliti kako mi je bilo prijatno. A tek nesrećnom Marku koji je to sve morao da hendluje i nečemu me nauči. Trajalo je to mesecima, od Jugova do kuće po sto puta.

I došao je jednom dan kad sam sela sama u auto. Mnogo mi se išlo u šoping i mnogo mi se vozilo a nismo mogli svi da se spakujemo tog trenutka i krenemo. Krenula ja sama. I tada je zaista počelo. Tada sam počela da shvatam koliko je važno i koliko je dobro. Tada sam počela da shvatam kada ide koja brzina i kako se sipa gorivo. Tada sam počela da shvatam koliko smo svi zajedno rasterećeni i koliko je super što mogu da spakujem Lenku i odem kod mojih. Ili odem u Bg poslom. Ili sama razvezem kolače po gradu. Ili zapucam u vožnju oko grada, da razbistrim glavu.

I da, skroz sam u  Fanđo, majka i kraljica fazonu (treba da budete i vi, ako do sada već niste) i strava mi je. Užasno sam se osećala kada sam shvatila koliku sam barijeru sebi napravila i koliko me je strah od saobraćaja zapravo učino hendikepiranom. Sloboda i spremnost koju sada osećam svakodnevno su mi promenile život, zaista. Druga sam žena. U to ime, treba se ponekad i pošteno ohladiti od silnog vozačkog uzbuđenja – zato, sorbet od lubenice.

Sastojci:

100 g smeđeg ili običnog šećera

80 ml vode

800 g lubenice isečene na kockice i očišćene od semenki

nekoliko listića sveže nane, matičnjaka ili mente

2 kašike šećera sa hibiskusom (potpuno opciono, ali ako želite da ga nabavite skoknite do SpiceUp-a)

Priprema:

Od šećera i vode skuvajte sirup, tek toliko da se šećer otopi. Stavite sa strane da se prohladi. Lubenicu, zajedno sa nanom i šećerom sa hibiskusom, stavite u blender i izblendajte da dobijete ujednačenu kašu. Pomešajte sa pripremljenim šećernim sirupom i razlijte u posudu koju možete staviti u friz. Idealno je da ta posuda bude široka i litka, kako biste razlili što tanji sloj i svakako ubrzali proces smrzavanja. Ali, nije strašno ni ako je posuda drugačija, kao moja. Zamrzavanje će trajati duže i to je to. Kada se sorbet smrzne, gulite kašikom i servirajte izguljeno u kornet ili desertnu čašu.

Prijatno! Vaša Mila