Jelena – Tokijska a naša

Jelena – Tokijska a naša

jelena sa japankama u srpskoj narodnoj nošnji

Blog mi je doneo mnoge lepe stvari, ali jedna je posebnija od drugih. Važnija, čovečnija i toplija. To su ljudi. Ljudi online i ljudi u stvarnom životu. Da se razumemo, online mi je život koliko i ovaj drugi “stvarni” život, i nosi neku potpuno drugu draž. Nekoliko ljudi mi je priraslo za srce, onako istinski. Jedna od njih je Jelana. Ni sama ne znam kako smo uopšte došle jedna do druge i kako smo došle do toga da se dogovaramo za zimsko ispijanje kafe ovog januara u zavejanom Smederevu, ali znam da je nešto u njenoj energiji bilo dovoljno da me očara.

Jelena u Tokiju promoviše srpsku kulturu na jedan poseban način i pod vrlo posebnim okolnostima. Živ je primer one stare: “Nikada ne znaš šta ti nosi život”. Put joj je išao u raznim smerovima, ali sada je svoje srce zajedno sa svojim mužem na dlanu poklonila Tokiju, gradu koji zovu svojim domom. U razgovoru sa njom saznaćete šta to ona radi tako daleko od Srbije, kako se ljudi u Japanu snalaze sa komplikovanim aromama naše kuhinje i kada ćete moći da je čitate online. Zbog ovog trećeg sam izuzetno uzbuđena, čisto da se zna 🙂

Ako me pitate zašto pišem o njoj i čime je zaslužila da bude tako sjajna zvezda ovog teksta, rekla bih vam da je zbog ove moje Jelene i svih drugih Jelena u svetu moje srce puno ponosa i  da je razlog ovom tekstu vrlo jednostavan – malo znamo o ljudima koji nas predstavljaju u lepom svetlu svim svojim bićem a oni zaslužuju svu našu pažnju i podršku.

jel

Kada sam joj poslala pitanja za intervju, napomenula sam joj da su pitanja konkretna i štura ali da ću ih nalickti kada budem pisala tekst. Sada, kada zaista pišem ovaj tekst shvatam da pitanja nisu mogla da budu bolja, da je jednostavno to TO i da bi ideja intervjua izgubila na značenju ako bih preformulisala postavljena pitanja.

Intervju sa Jelenom, Tokijskom damom:

Postavila sam Jeleni jednostavno pitanje: “Ko je Jelena Jeremić?” a ona mi je rekla:

– “Jelena je beograđanka nesicrpne energije, zaljubljenik u putovanja, folklor, knji ževnost, dobru hranu, jednostavne, iskrene ljude čistog srca, ljude sa dobrim smislom za humor, prijatelje i porodicu”. Rekla mi je i da veruje da ništa na ovom svetu nije nemoguće i da se trudi da tu tvrdnju dokaže sopstvenim primerom, svakog dana.

j

Na pitanje kako je put odveo tako daleko, Jelena kaže:

– Davne 2006. godine sam upoznala svog supruga, koji me je osvojio svojom jednostavnošću i iskrenošću i koji i danas deli sa mnom sve moje ljubavi. Njegov posao podrazumeva menjanje mesta življenja svake 3 do  4 godine. Nakon 3 godine rada u Srbiji karijera ga je odvela ni manje ni više nego u Japan.  Od 2009. godine to je zemlja koju zovemo domom i koja je obeležila nase živote na toliko različitih nivoa da je to teško objasniti rečima.

Koja je tvoja misija u Japanu?

– Kao supruga diplomate od mene se negde tradicionalno očekuje da budem aktivna na polju kulturne saradnje i promocije. Međutim, takav scenario uglavnom podrazumeva ženu koja ne radi.  Ja, međutim dolazim iz porodice prilično jakih i samostalnih žena pa mi se život bez zaposlenja činio kao najveći izazov. Ali kao što sam rekla ništa nije nemoguće. Japan je zemlja u kojoj je gastronomska kultura dostigla vrhunac, s Tokiom koji je grad sa čitavih 600,000 restorana i najvećim brojem Mišelin zvezdica u jednom gradu. Samim tim su ljudi veoma zainteresovani za hranu sa različitih strana sveta. Igrom slučaja je jedna japanka koja je organizovala časove kuvanja  kontaktirala ambasadu u potrazi za instruktorom grčke kuhinje, pa je mejl tako dospeo do mene. Nakon godinu dana, i svega par časova, odlučila je da izađe iz posla i preporučila me je najvećoj školi ”domaćeg kuvanja iz sveta” u Japanu “Niki’s kitchen”, za koju radim od 2011. godine kao pionir : specijalista za kuhinju sa Balkana. Tako se moj do tada omiljni hobi pretvorio u kurs kuvanja koji pohađa blizu 40 devojaka i žena mesečno mahom iz Japana, ali i iz Kine, sa Tajvana, iz Rusije, Australije i drugih zemalja u okolini. Zbog činjenice da u Japanu ne postoji restoran srpske kuhinje a verovatno i zbog energije koju se trudim da uložim i predstavim im kulturu i istoriju našeg podneblja uz dobru  hranu, kurs je postao izuzetno popularan. I dalje je poznata šala peripetija koju sam imala kad sam htela da im pošaljem grnčariju iz Srbije da bi mogle da spremaju recepte na PRAVI način. Na kraju krajeva, kakav je to prebranac ako nije iz zemljane posude?!  Sve bi bilo lepo da se svi lonci nisu porazbijali usput. 🙂

S druge strane sam dobila priliku da učim grupu studenata sa Tokijskog univerziteta za strane studije srpskim igrama. Ponos koji osećam gledajući ih u sprskim nošnjama kako igraju splet igara iz Srbije je… zaista neizrečiv.

Kako tvoji učenici doživljavaju našu gastronomiju i šta je to na šta najbolje reaguju?

– Devojke koje dolaze su gastronomski avanturisti, i moram da kažem da ni jedan jedini put nisam promenila recept da bih ga prilagodila njihovom ukusu. Japanska hrana je jako slabo prerađena, često rovita ili vrlo malo kuvana ili pržena- za razliku od naše.

Reaguju odlično, zaista. Najviše su oduševljenje veličinom porcija i načinom kako se u hrani kod nas prenosi toplina porodičnog doma. Sama činjenica da majka treba da provede 2, 3 sata pored šporeta kako bi napravila lep obrok, vidi se koliko je porodica bila (nadam se da je još uvek) najvažnija ćelija društva.  Posebno vole sarmu, pošto je kombinacija sastojaka (kiseli kupus, dimljeno meso) i načina spremanja (dugo krčkanje u zemljanom loncu) za njihove pojmove čista egzotika. Da li će vas iznenaditi ako kažem da bar 10 japanki kiseli kupus na terasi od prošle godine ? Da, toliko im se dopada.

Početkom godine si u Srbiju dovela prijateljicu Japanku, kakvi su njeni utisci?

– To je zaista interesantna priča. Jumiko je devojka koju sam upoznala u Beogradu. Da, da… U Beogradu. Ja sam po struci filolog, pa mi je i sada glavni posao nastava jezika. Ona je tada želela da nauči srpski i tako smo stupile u kontakt. U pravom japanskom fazonu smo se dogovorile da se vidimo za 3 meseca ni manje ni više nego u Beogradu, pošto smo posle dva mejla shvatile da ćemo biti tamo u isto vreme. Kada smo se našle na Trgu Republike, ubrzo smo shvatile da živimo u istom kraju u Tokiju, gradu od 12.5 miliona stanovnika. Slučajnost?

Jumiko je zaljubljena u Srbiju, nakad do te mere da ni meni nije jasno kako i zašto. Njeni razlozi su potpuno metafizičke prirode, jednostavno se oseća kao da joj je Srbija drugi dom. Toliko da svake godine skuplja sve slobodne dane kako bi došla i provela ih sve do poslednjeg u Beogradu. Dolazak sa njom je prava avantura, poslednji put sam morala da joj objašnjavam da nije lepo da dama odlazi u kafanu ujutru i jede ćevape, ne daj Bože pije rakiju.

Tvoj članak o našoj gastronomiji je izašao i u jednom japanskom magazinu, kaži nešto više o tome, kako je do toga došlo i kakve su reakcije ljudi na članak? 

– Početkom godine sam dobila ponudu od magazina Dancyu, koji se smatra jednim od najuticajnijih magazina o gastronosmkoj kulturi, da napravimo priču o srpskom doručku. Sponzor projekta je vodeći japanski prozvođač hleba. U Japanu je pirinač i dalje osnovna namirnica za razliku od zapadnih zemalja, te je ideja da se predstave zemlje u kojoj je hleb dominantan. Tako se jednog jutra moj sto pretvorio u scenografiju a ručno slikana čaša za vino sa novogodišnjeg sajma u galeriji Progres, i ručno vezeni milje moje bake postale zvezde. Odlučila sam da napravim domaću pileću supu sa rezancima, a recept je došao iz sela Landol u okolini Smedereva odakle su moji baka i deka sa tatine strane. Istog meseca je članak o mom kuvanju a ovog puta pod grčkom zastavom izašao u drugom nedeljniku u čitavih 150,000 primeraka.

japanski magazin

greek cuisine

Prevod teksta sa japanskog: 

Doručak u svetu
Da bismo pregurali dan ujutru treba da dobro doručkujemo
Predstavljamo vam doručke iz raznih delova sveta, kao i različite vrste hleba i peciva koje “mirišu na sreću”
 
Repubilika Srbija
 
– Recept za supu koji se prenosi sa kolena na koleno
Supa sa sjajnim žutim rezancima –
 
Srbija koja se nalazi na Balkanu je zemlja o kojoj se značajno menja utisak  pre i posle vaše posete. Plavo nebo, zelena polja koja se pružaju sve do horizonta, sela sa kućicama pastelnih boja. Reka Dunav se proteže kroz ovu plodnu zemlju koja ima idiličnu lepotu opevanu u bogatom folklornom nasledju. U pozadini je istorija koju je teško razlučiti i teren gde su se prepletali mnogi narodi. To može da se nasluti, ne po pejzažu već po hrani. Srpska kuhinja je primala uticaje od mnogih zemalja medju kojima su Grčka, Turska, Mađarska itd.  Međutim,  kombinacijom tih uticaja i lokalnih proizvoda uspela je da stvori jedinstvenu kulinarsku kulturu.
U Srbiji postoji tako jedno zanimljivo jelo koje se pravi od pšenice. Izgledom podseća na supu sa rezancima, a ti rezanci imaju sličan ukus kao naš “suiton” (*japanske knedle) i koji se sa gustim pilećim bujonom tope u ustima. To je “domaća pileća supa sa rezancima”.
Domaći rezanci su neophodan dodatak srpskoj pilećoj supi. Za zlatno žuta rezanca koristi se “durum semolina pšenica”  a i obavezno sveža jaja od kokošaka uzgojenih na otvorenom. U Srbiji nije retko da ljudi sami proizvode hranu za svoje potrebe i normalno se koriste sveže namirnice, organske naravno. I to je možda jedna od stvari koje utiču na jedinstveni ukus srpske hrane.
I da dodamo, domaći rezanci i pileća supa su tradicionalna srpska jela koja žive prenoseći se mladim generacijama od majke, bake ili možda komšinice. Taj ukus оstavlja neopisivu toplotu u duši.
A ne prenosi se samo recept. U ovoj zemlji se i običaj da se hrana ne sme bacati prenosi sa kolena na koleno. Nekako je hleb ipak poseban. Ukoliko ispadne na pod, poljubi se i pojede. Čak ima i puno recepta sa starim tvrdim hlebom.
Za doručak je omiljen “francuski tost na srpski nacin” (*prženice).  Hleb natopljen u izmućkanim jajima koja su samo posoljena i ispržena. Vrlo jednostavno, ali vrlo ukusno. Kroz miris svežih jaja i pšeničnog brašna na trpezi oseca se duh tradicije. To je jedan od obroka koji pored obilja ukusne hrane u Srbiji nekako posebno ostaje u sećanju.
– Današnji obrok “domaća pileća supa sa rezancima”
U Srbiji domaću pileću supu sa rezancima vole stari, mladi, muskarci i žene. Domaći rezanci su sveže testenine koje su napravljene od “durum semolina psenice”, jaja i soli. Ne kuva se unapred, nego se cepaju rezanci i stavljaju direktno u supu i posle toga se ostave da krčkaju. Rezanci se ne mešaju sa sosom kao u Italiji. Naravno, kada se jede nije lepo da se srče. U Srbiji se ova supa jede kao predjelo.
– Sa jutarnjeg stola
Jedan primer srpskog doručka je slani “francuski tost na srpski nacin” (*prženice) uz rusku salatu sa majonezom i raznim povrćem, pršutom, kuvanim jajima i kiselim krastavčićima. Pije se jača turska kafa i jogurt, a u hladnim danima je normalno da se nekad pije i rakija čak za doručak.

rezanci

 Za kraj, kada ćeš početi da pišeš blog? 🙂 Stvarno bi bilo kul da imamo jedan blog i iz Japana 😀

– Odlično pitanje. Zapravo pripreme za moj blog su pri kraju, logo i tema su gotovi pa se očekuje da krajem Aprila kad se opremim i dovoljno dobrom japanskom kamerom počnem da delim svoje recepte i avanture sa ljubiteljima dobre hrane sa ove i one strane zemljine kugle. Što bi rekla još jedna blogerka iz Amerike, dobri recepti se ne mogu sakriti. Pa zašto ih onda ne podeliti sa ljubavlju. Vidimo se!

jelena jeremić

Iz Tokija, s ljubavlju



12 thoughts on “Jelena – Tokijska a naša”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.