Krenula ja na pijacu po inspiraciju. Na putu do pijace prolazim pored jedne male pijace, moje miljenice, tu iz komšiluka. Bakice se naređale, sva im lica znam, ali se jedno našlo nepoznato… kanda mlado. Ispred mladog lica gajba puna ribe, snimila ja i nastavila dalje. Na ovoj maloj pijaci miljenici ne mogu da nađem baš skroz sve, pa krenula dalje – na veliku pijacu.

Subota je. Pijaca puna kao oko. Nikad lepša. Oktobarsko sunce drugačije obasjava od ovih drugih septembarskih, avgustovskih, julskih i drugih sunca. Nekako prozračno, malo osenčeno. Idem između tezgi… te hlad, te mi sunce skoči direkt na čelo… Kul sam ja, šetkam, pipkam, mirišem, posmatram. Vidim neki kul karfiol pa ga kupim, šta mi fali da nosim. U ribarnici ne nađem ništa zanimljivo pa se vratim nazad, pokupujem još kojekakve šareniše pa put pod noge i kući.

Na putu do kuće me nažulja nova cipela, ali onako baš glupo. Čarapa je kriva, nije cipela ništa. Stignem do svoje miljenice pijace i stanem tačno ispred onog mladog lica. “Koje su ovo ribe?” Neke od njih vidim prvi put u životu. Kaže ona: “Smuđ, babuške…” i nastavi da nabraja ali meni se priča zaustavila kod babuške, mogla je da nabraja do sutra. “Dajte ovog smuđa. I spakujte dve babuške, da probam.” Uzima ona babuške u ruke, kad one… mrdaju repom k’o da su u vodi. Pitam ja gospođicu što su žive i šta uopšte da radim sa živim ribama! “Ma klepiš ih samo nečim po glavi i neće više da se koprcaju. Smuđ umre još u mreži ali babuške ostanu dugo žive”. Normalno je njoj da priča o živim i mrtvim ribama, a meni se noge odsekle. Reko’ dobro, ništa neće da mi fali, moram i to jednom da savladam. Riba ionako nema dušu.

Ma važi što riba nema dušu! Ubi me osećaj krivice ceo celcati dan.

Dođem ja kući, stavim sve na sto i otvorim lap top da proverim poštu. Znam ja da sam kući donela žive ribe, al’ malo i zaboravim na to da bi mi bude lakše. Odjednom, krene kesa da mi šuška a Babuška do Babuške mlate repom k’o da će da polete. Sačuvaj me Bože, pa neću valjda ih držim tako žive u kesi bez vode, moram da ih ubijem (!?). I tu se zaledim. Treba prvi put u životu nešto da ubijem a da nije prokleta smrdibuba. Treba ribi da oduzmem život. I poče da mi odzvanja u glavi “Ma, samo je klepi nečim po glavi….”. I ponovo se zaledim. Ponavljam sebi da riba nema dušu. Stavim ja tu kesu sa nesrećnim Babuškama na radnu površinu, uzmem čekić za meso i klepim ribe jednom po glavi. Jedna se umiri a druga još luđa nego što je bila. Majko mila! Klepim ja ponovo, i jednu i drugu. Ova prva opet isto mirna a druga ne reaguje, rep igra sve u šesn’est! Da skratim agoniju, ovu igrajuću ribu sam udarila 7 puta čekićem u glavu i ona se najzad onesvestila.

Hladnokrvno sam ribama oduzela život (tako ja barem mislila), skuvala sebi kafu i nastavila život gde sam stala. Ovo je najstresniji gastronomski dan u mom životu. Ikada!

Spakujem ja svoje belo cegerče, stavim unutra moje ribe, neku povrćku, spakujem kamericu, spakujem podlogu za fotkanje i krenula sa mužem kod mojih da spremamo zajedno ručak jer je tata najzad završio sa terapijama i vratio se kući i nekako je divan dan, pa da ga provedemo zajedno. A i Nataša pravi svoje Talire sa višnjama da mi bude gost na blogu. Nekako dan onakav kakav treba da bude.

Ali, ne lezi vraže! Uđemo u kuću, raskomotimo se, iz kuhinje pokupim sve sudove koji su mi potrebi, tražim mami krpu, da mama krpu i iznervira me, iznerviram ja nju i demonstrativno izlazim da čistim ribu. U dvorištu imamo stari plastični beli sto koji je sa nama proživeo razna godišnja doba, kojekakve zimnice, kafenisanja i roštilje. Danas sam odlučila da čistim ribu na njemu, k’o čo’ek.  Krenem ja da čistim onog džinovskog smuđa, sažali se muž na mene pa izađe da mi pravi društvo. Za njim izađe i tata. Za tatom i Nataša. Za Natašom i mama.  Očistila ja krljušt na smuđu, sve uredno, celo dvorište umazala, kosa puna konfeta, pljušti voda na sve strane.

Ali, bila sam srećna. To je neka čudna sreća kad znaš nešto da radiš što ne bi trebalo da znaš. Niko ne bi trebalo da zna da ubija ribe i skida im krljušt. Ali kada to znaš, nekako si kul. Kul si da si stvarno uspeo da ubiješ te ribe koje si lemao čekićem u glavu. Ali! Uzmem ja sad babušku u ruku da joj isečem peraja. I isečem skoro sve, kad ona odluči da vaskrsne i krene da vrcka guzicom! Aman, Babuško, šta čovek treba da ti uradi da bi te pojeo!? Ništa, da imaš jaku ruku i gvozdene gradinarske makaze. Uze tata Babušku, klepi je na sred čela i Babuška najzad izdahne. Aha, važi! Posle pola sata se ponovo mrdnula, to potpisujem iako sam je samo ja videla!

U celoj priči recept je više i nebitan. Ako ste uspeli da ubijete Babušku, to neka vam bude dovoljno.

Ja ribu više ne gledam na isti način, barem ne danas. Ja ribu više nikad ne kupujem živu. Ja ribu više nikad ne čistim ni od čega. Ja ribu više ne jedem osim ako mi je neko ne spremi. Barem ne danas.

Ne ubijajte svoje ribe sami.

Recept:

Koristila sam oko 1kg babuške i oko 1,5kg smuđa. Posle ovog sumanutog čišćenja, što vam apsolutno ne preporučujem, stavila sam ih u pleh obložen papirom za pečenje. Rernu zagrejala na 230 stepeni. U pleh sa ribom nasekla dva paradajza, ubacila nekoliko neoljuštenih čenova belog luka, u ribe stavila po nekoliko kolutova limuna i po buketić začinskog bilja (ruzmarin, timijan, nana, bosiljak i peršun) i po malo soli i bibera. Onda sam napravila preliv od soka od jednog limuna, pola veze peršuna koji sam sitno iseckala, 3 čena belog luka koji sam sitno iseckala i ulja – sve pomešala i time zalila ribu spolja i unutra.

Tako spremljeno sam stavila u zagrejanu rernu na sat vremena. Pecite dok ne porumeni, možda će u vašoj rerni to trajati i kraće. Ja ribu obožavam da jedem uz običnu dobro zakiseljenu  krompir salatu, a vi izvol’te kako volite 🙂

Ovaj recept je trebalo da bude ulaznica za igru Ajme, koliko nas je čija je ovomesečna domaćica Ivana, sa bloga So i Biber. Poslaću je, iako je više horor nego recept.

Prijatno, da se tako izrazim 😀 Vaša Mila!