Sigurno ste proteklih dana ispratili na Insta story-ima moja pitanja vezana za mameća iskustva sa dečijim užinama. Pitala sam vas da li postoje užine u školama, kako izgledaju kada ih ima, da li pakujete vašim klincima obroke od kuće, šta te kutijce sa obrocima najšeće sadrže i na kraju, kako deca prihvataju takvu “obavezu” koja je po svemu sudeći ne tako uobičajena.
Iznenadilo me je koliko se mama javilo i koliko im je zaista važno da vode računa o obrocima svoje dece čak i kada ona nisu za porodičnim stolom. Mislila sam da je situacija mnogo drugačija i iskrena da budem, zbog toga me je malo uhvatila panika od Lenkine škole iako nam je to u ovom trenutku zaista daleko.
Ako prođete pored bilo koje škole, u krugu od 100 metara sigurno ćete naići na makar jednu palačinkarnicu, jednu sendvičaru, jednu trafiku sa robom koju možeš naći samo tu (i nigde više!) i uvek jednu regularnu prodavnicu sa ponudom svega i svačega. Deprimirajuće.
Da nešto odmah razjasnim, ja nisam zapaljena zdravom ishranom niti mislim da treba živeti tako opterećujuć život. Meni je sasvim okej da se s vremena na vreme pojede sendvič ili pica za ručak, ili da se pojedu kokice ili čips, ili da se smaže dva parčeta ultra čokoladne torte posle ručka ili tona sladoleda uz film, ili sve to zajedno u jedom danu ako treba. Ali mislim da je jako važno da to ne bude osnov za sve. Ne može čips da bude užina jer je užina podjednako važna kao i svaki drugi obrok a čips nije i ne sme da bude obrok, zaista ne sme.
Ne utiče hrana samo na to da li se gojimo ili ne. Ne znam da li ste nekada razmišljali o tome, ali evo moje iskustvo, na primer, govori da sam užasno razdražljiva kada jedem lošu hranu. To mi je postalo savršeno jasno zimus dok sam držala dijetu i jela samo i isključivo kvalitetnu hranu. Zaista sam mnogo razmišljala o tome pitajući se da li je dobro raspoloženje možda rezultat toga što sam bila zadovoljnija sobom jer sam mršavila, ali ne… iako sam mršavila i dalje nisam mogla da uđem u većinu stvari koje posedujem, pa sam shvatila da nije do toga. Postalo mi je jasno da sve ono što unesem kroz hranu direktno utiče na opšte stanje mog duha, prvenstveno na raspoloženje i volju. A zamislite šta sva ta hrana može da uradi jednom malenom organizmu koje je u punom razvoju?
Neću mnogo pisati o tome šta je to sve u proizvodima koje kupujemo jer zaista nemam mnogo znanja na tu temu, ali mislim da je svima jasno, koliko god malo znali, da je čist sastav jednako dobar sastav i da hrana treba da nam se bazira na namirnicama koje znamo da opišemo i čiji sastav razumemo. Još jednom – ne verujem u 753 novih trendova zdrave ishrane, mislim da je veliki deo takvih trendova čisto uzimanje novca. Ali, verujem da ono što spremimo u našoj kuhinji može da doprinese opštem stanju našeg tela ali i našem mentalnom zdravlju.
I, šta kažete? Šta vaša deca jedu?
Da li i vi idete linijom manjeg otpora i deci dajete samo ono što ona žele? Da li ste upali u zamku “moje dete voli samo slatkiše”?
Kada detetu postavite pitanje “Hoćeš za ručak čokoladu ili kuvani grašak?”, šta mislite, šta će reći? Svi znamo šta će reći, ali to ne znači da to treba i da dobije. Deci treba davati izbor, to ih čini samostalnim, ali ne treba po svaku cenu ispunjavati želje. Dajte im privid izbora, tako što ćete im ponuditi dve dobre opcije. Ne moraju to da budu kuvana zrnca heljde, samo zato što je heljda zdrava, a ne volite je čak ni vi sami. Ali, dve opcije mogu da budu na primer: voćke i voćke sa medom i grčkim jogurtom. Lenka odlepljuje na ovakvu užinu ali neće uvek izabrati opciju broj dva, često će reći da želi samo voće. Kada joj dopustim da izabere i kada ona dobije baš to što je sama izabrala, tog dana to je njena mala pobeda. Ali, i moja (iako ona to ne zna).
Dobila sam sigurno stotinu poruka na temu ishrane u školama i činjenica je da užine u školama znače samo jedno – pekara. Pecivo prepuno aditiva i to na hiljadu različitih načina. Ako sam dobro razumela, ja kao roditelj školi na mesečnom nivou treba da dam određenu sumu novca da bi moja Lenka jela pecivo. Svakog dana. Pecivo.
Ono što me je obradovalo jeste činjenica da je toliko mama pisalo kako pakuje svojim klincima obroke za poneti i da većina dece u tome zaista uživa. Taj deo me je plašio – kako deca reaguju na takvu obavezu kad oko sebe sigurno imaju drugare koji kupuju svoje užine na trafikama. Ali, eto, funkcioniše dobro. I sigurna sam da tako dobro funkcioniše jer su roditelji uradili pravu stvar.
Mnogo sam razmišljala o tome kako treba da izgleda užina za jednog školarca. Morala sam da uzimam Lenku kao primer jer je ona do sada jedino dete koje sam rodila, pa nema smisla da se vodim nekim drugim parametrima. 🙂 Ali, eto, razmišljala sam šta je to što bih Lenki stavljala u lunch box, da ovog septembra ona kreće u školicu.
Sigurna sam da bi veliki deo kutije uvek zauzimalo voće jer ga Lenka mnogo voli. Ali, ne bih joj stavljala pomorandžu jer pomorandžu zaista ne voli. Stavila bih joj jabuku, bananu, kivi, maline, borovnice, grožđe, krušku, kajsije, breskve, kupine. Dakle, od svega što se nudi ona ne voli sve ukupne dve voćke – zaista ne moram da insistriram na njima.
Zatim, neko povrće. Ne po svaku cenu paprika i sveža šargarepa jer ne može da ih vidi očima, ali na primer: kuvani brokoli, pečeni batat, šećerac, čeri paradajz, krastavac, masline, kiseli krastavčići, kuvana šargarepa, tanko sečena sveža tikvica, grilovane pečurke i slično.
Verujem da bih uvek pored svega toga stavila i neki domaći keksić ili kiflicu ili nešto tog tipa što možemo zajedno da pripremamo. Mislim da je važno da deca učestvuju u pripremi svoje užine, ako ne tog dana dok se pakuje onda veče pre dok se mese kiflice ili domaći hleb.
Već sada mnogo puta zajedno spremamo i često pakujemo svašta u kutijce da ponesemo napolje ako slučajno ogladni. Mislim da je važno da deca imaju osećaj da treba da se pojede normalan obrok čak i kada ste celog dana napolju. Ponesete malo povrća, malo voća, neko kuvano jaje ili još bolje ceo obrok koji ste pripremili (meso/riba, povrće, salata) i sigurni ste da će jesti lepo.
Naš zadatak je da deci damo temelj, da ih naučimo zdravim navikama, da ih naučimo pravim vrednostima. Moramo ih oblikovati i usmeravati. Pa mi smo na misiji, zaboga! Na najvažnijoj misiji koju ćemo ikada imati – mi oblikujemo ta mala živa bića! :)
Ovi mekani keksići su odličan izbor za užinu jer su napravljeni od integralnog brašna i mogu da stoje nekoliko dana u zatvorenoj kutiji, pa tako možete da ubijete dve-tri užine jednim udarcem a da samo menjate voćne i povrćne dodatke 🙂
Razmišljajte o tome šta vaše dete voli ( a da nisu slatkiši ili grickalice) i tako formirajte užine. Nemojte ih terorisati kuvanim brokolijem ako im je užasan. Sasvim je okej da nešto ne vole, preživeće bez brokolija ili kuvanog kupusa.
Integralne pogačice – Školska užina
300 g Premia Integralnog pšeničnog brašna
1 jaje
40 g rastopljenog putera
100 g mladog sira
50 ml jogurta
Soli po ukusu, ja obično stavim nepunu ravnu kašičicu na ovu količinu brašna
50 g Premia susama
1 kašičica Premia praška za pecivo
1 kašika meda + 1 kašika vode
Malo susama, za posipanje
Šareni čeri paradajz iz Maxi pijace
Premia brusnica, Lenka je obožava
Sveže borovnice iz Maxi pijace
Ili
Komadići sira koji dete voli
Komadić domaćeg suvog mesa
Breskva
Priprema:
Rernu zagrejte na 200 stepeni a sve sastojke za krekere pomešajte i zamesite mekše testo. Razvucite testo na pobrašnjenoj radnoj površini na debljinu od oko 1 cm. Kalupom za keks vadite oblike pa poređajte na pleh obložen papirom za pečenje. Med pomešajte sa kašikom vruće vode pa time premažite pogačice i pospite svaku susamom. Pecite 15 minuta u zagrejanoj rerni. Ispečene keksiće možete čuvati u zatvorenoj kutiji nekoliko dana.
Prijatno! Vaša Mila